Danas svi imaju mišljenje o vaspitanju.
Roditelji, učitelji, društvene mreže, influenseri. Svi „znaju“ kako treba, ali malo ko zna gde je granica između pomoći i kontrole, podrške i pritiska.
Pritisak i kontrola nastaju onda kada neko zaboravi svoju ulogu. Manipulacija počinje u trenutku kada neko pomisli da zna šta je najbolje „za tvoje dobro“.
Kada nastavnik učionicu pretvori u političku govornicu, on prestaje da bude pedagog. U tom trenutku on više ne obrazuje i ne podstiče kritičko razmišljanje, već utiče i preti — često prikriveno, ali veoma efikasno.
Poslednjih dana svedoci smo toga da deo prosvetnog kadra smatra prihvatljivim da nevinim dušama nameće sopstvena uverenja. Deca postaju marionete, a škole produžene ruke politike tj. poligoni za ideološko svrstavanje.
Rečenica Branka Radičevića: „Od kolevke pa do groba, najlepše je đačko doba“, u današnjem vremenu gubi smisao. U vremenu u kojem je obrazovanje sredstvo političkih obračuna, a škole se sistematski urušavaju, ne zbog greške, već zbog interesa.
I tu nastaje suštinski problem. Kada se autoritet nastavnika koristi za političko usmeravanje dece i mladih, to više nije obrazovanje već zloupotreba moći.
Učenik, realno gledano, nije ravnopravan sagovornik. On zavisi od ocena, odnosa, preporuka i budućih prilika. Ako se iz bilo kog razloga ne dopadne nastavniku, predmet koji uči postaje teži. Stvaraju se podele: na one koji klimaju glavom iz straha i na one koji su kod kuće naučeni da sve ima svoje vreme i da se ponašaju u skladu sa godinama.
Još opasnije od podela jeste međusobna mržnja u zajednici. Petar dobija peticu iako znanje nije pokazao, dok Marko dobija četvorku jer nije podržao mišljenje nastavnika. Primera osvetničkog ponašanja ima bezbroj i nemojte mi reći da vaši nastavnici nisu imali svoje miljenike od kad je sveta i veka.
Zato pristanak deteta ili učenika da postane pijun u tuđoj političkoj igri nikada nije slobodan. On je uslovljen strahom i zavisnošću.
Kada profesor koristi tu neravnopravnost da bi „usadio stav“, on ne vodi dijalog — on nameće poruku. To nije argumentacija, to je pritisak. Tih, ali duboko delotvoran.
I ne zavaravajte se, najveća opasnost nije u otvorenoj propagandi, već u prikrivenoj.
U opaskama izgovorenim „usput“.
U šalama sa jasnom porukom.
U podsmehu prema drugačijem mišljenju.
U nagrađivanju onih koji klimaju glavom.
Tada se deca ne podstiču na razmišljanje, već uče da se prilagođavaju. Shvataju da mišljenje nije važno, već saglasnost. Da je sigurnije ćutati nego pitati. A to je direktna suprotnost svemu što pedagogika treba da bude.
Profesor koji politički utiče na učenike zapravo pokazuje sopstvenu nemoć. Jer da ima snagu znanja i argumenata, ne bi mu bio potreban autoritet kao štit, niti deca kao publika koja ne može ravnopravno da uzvrati.
Pedagog ne daje gotove odgovore, on uči kako se pitanja postavljaju. Ne bira stranu umesto učenika, već im daje sposobnost da je sami izaberu. Sve drugo je manipulacija, ma kako se ona pakovala u reči poput „odgovornosti“, „svesti“ ili „brige za budućnost“.
Kada se politika unese u obrazovanje, učionica gubi svoju osnovnu funkciju: da bude bezbedan prostor mišljenja. Ona postaje prostor opreza, u kojem se meri svaka reč, a sloboda se zamenjuje strategijom preživljavanja.
I ne, ovo nije slučajna greška sistema. Ovo je svesno odustajanje od etike profesije. Koristiti decu u političke svrhe znači svesti ih na sredstvo. A onog trenutka kada dete postane sredstvo, pedagogika prestaje da postoji.
Tada kreda više nije simbol znanja, već alat uticaja. Učionica više nije mesto rasta, već prostor oblikovanja poslušnosti. Tamo gde počinje pritisak tamo prestaje znanje.
I zato, kada je kreda oružje, učionica gubi nevinost.
A društvo gubi ono najvrednije što ima — generacije koje znaju da misle svojom glavom.
