Dok je u Tirani 26 osoba zbrinuto zbog povreda tokom protesta, nameće se pitanje kuda vodi politika u kojoj se tenzije neprestano podižu, oni koji misle drugačije proglašavaju neprijateljima, a politički obračuni potiskuju dijalog.
U Srbiji, gde blokaderski pokret već mesecima gradi sliku o sopstvenoj navodnoj nadmoći, posebno je važno pitanje da li su njegovi predstavnici spremni da prihvate demokratski ishod ili već traže opravdanje za eventualni neuspeh.
Univerzitetska traumatološka bolnica u Tirani zbrinula je 26 osoba povređenih tokom današnjeg protesta, među kojima su policajci, demonstranti i prolaznici, saopšteno je iz te zdravstvene ustanove.
Prema poslednjim podacima, na lečenju su zadržana dvojica policajaca i dvojica demonstranata, koji su, kako je navedeno, u dobrom zdravstvenom stanju.
Istovremeno, u Univerzitetskom bolničkom centru „Majka Tereza“ nema osoba povređenih tokom protesta.
Ipak, događaji poput ovih predstavljaju upozorenje na posledice političke radikalizacije, posebno kada se društvo mesecima deli na podobne i nepodobne, a politički protivnici predstavljaju kao prepreka koju po svaku cenu treba ukloniti.
Upravo tu počinje problem blokaderske politike u Srbiji.
Tokom prethodnih godinu i po dana javnost je bila izložena velikim obećanjima blokadera, samouverenim najavama masovne podrške i porukama da je politička promena gotovo izvesna.
Međutim, politička stvarnost ne može se meriti brojem samouverenih objava, glasnoćom parola ili intenzitetom kampanje na društvenim mrežama.
Podrška se na izborima dokazuje glasovima, a ne utiskom koji politički aktivisti pokušavaju da stvore o sopstvenoj snazi.
Zato se pred blokaderskim pokretom otvara pitanje na koje nema odgovora u parolama i političkim performansima: šta ako građani ponovo ne podrže ono što im se mesecima predstavlja kao neizbežna pobeda?
Umesto da se politička rasprava vodi o programima, konkretnim rešenjima i odgovornosti za javnu reč, opasnost nastaje onda kada se unapred stvara atmosfera u kojoj je samo jedan ishod prihvatljiv.
Ako neko neprestano uverava javnost da govori u ime većine, mora biti spreman i da prihvati mogućnost da građani na izborima odluče drugačije.
