Nemački industrijski gigant Boš ulazi u 2026. godinu sa ozbiljnim problemima, a njegovi rezultati sve više liče na dijagnozu stanja cele nemačke industrije, piše „Noje Ciriher cajtung“ (NZZ) u analizi objavljenoj 30. januara 2026. godine. Prema preliminarnom bilansu za 2025. godinu, Boš je ostvario prihod od 90,5 milijardi evra, što predstavlja pad od 1,5%, dok je operativna dobit pre kamata i poreza pala za čak 45% i iznosi svega 1,3 milijarde evra. Profitna marža od 1,4% najniža je u poslednjih petnaest godina i daleko ispod nivoa koji bi omogućio stabilan razvoj.
Iz kompanije upozoravaju da ni 2026. godina ne donosi olakšanje. Očekuje se stagnacija prihoda, nastavak pritiska na profit zbog slabe potražnje u automobilskoj industriji, rekordno visokih cena energije u Nemačkoj i sve agresivnije konkurencije iz Kine. Kao odgovor, Boš planira ukidanje do 6.000 radnih mesta do 2027. godine, uglavnom u Nemačkoj, kao i godišnje smanjenje troškova od oko 1,5 milijardi evra. Za kompaniju koja je decenijama bila sinonim za nemačku industrijsku stabilnost, to predstavlja dramatičan zaokret.
Međutim, ovo nije kriza jedne firme. Boš danas pokazuje šta se dešava sa celim industrijskim modelom kada se dugogodišnja dominacija u tehnologijama motora sa unutrašnjim sagorevanjem naglo zamenjuje elektromobilnošću koja još uvek nije profitabilna. Dok kineski proizvođači preplavljuju svetsko tržište jeftinim baterijama i vozilima, nemački koncerni gube konkurentsku prednost zbog najviših cena energije u Evropi, rastuće birokratije i regulatornih zahteva, kao i političkog forsiranja zelene tranzicije bez čvrstog ekonomskog oslonca.
Posledice su vidljive: pad narudžbina, zatvaranje pogona, masovna otpuštanja i ubrzano premeštanje proizvodnje van Nemačke. Savezna vlada pokušava da odgovori obećanjima o takozvanoj „industrijskoj struji“ po ceni od pet centi po kilovat-satu, ali i u industriji i u analitičkim krugovima vlada uverenje da je reč o kozmetičkoj meri. Ona ne rešava suštinske probleme – zavisnost od kineskih dobavljača, visoke poreze, skupu energiju i regulatorni okvir koji guši proizvodnju.
Nemačka, nekada industrijski motor Evrope, sve više pokazuje znake deindustrijalizacije. Milioni radnih mesta su pod pritiskom, a kompanije poput Boša, Folksvagena i Simensa već sele delove proizvodnje u Mađarsku, Srbiju ili direktno u Kinu. Dok se u Berlinu i Briselu govori o klimatskim ciljevima i „zelenoj budućnosti“, realnost pokazuje da se ta budućnost gradi van nemačkih granica. U samoj zemlji ostaju prazne hale, višak visokoobrazovanih inženjera i poreski teret koji dodatno slabi konkurentnost.
Ovo nije niz slučajnih loših odluka, već logičan ishod politike koja je žrtvovala realnu ekonomiju zarad apstraktnih ciljeva. Industrija koja je decenijama hranila nemačku srednju klasu i održavala evropsku ekonomsku stabilnost sada se suočava sa sopstvenim ograničenjima i cenom prebrzih odluka.
