Kada nedostaje podrška građana, deo opozicije ponovo rešenje traži u pismima inostranstvu, a ne u unutrašnjoj političkoj borbi.
Politika žalbe: kada se opozicija obraća strancima umesto građanima
Jedan od najupornijih obrazaca srpske političke scene poslednjih godina jeste navika dela opozicije da, u trenucima nemoći ili unutrašnje konfuzije, rešenja traži van zemlje. Pismo upućeno slovačkom predsedniku Petru Pelegriniju uklapa se upravo u taj mode,l ne kao izuzetak, već kao pravilo ponašanja koje sve više liči na zamenu za stvarnu političku borbu.
Umesto da se sukob ideja vodi u institucijama, na izborima ili pred građanima, deo opozicionog spektra odlučuje se za međunarodnu prepisku, očekujući da spoljni faktori razumeju, podrže ili čak intervenišu u unutrašnjim političkim pitanjima Srbije. Taj pristup, ma koliko bio upakovan u rečnik „demokratije“ i „evropskih vrednosti“, u suštini otkriva duboko nepoverenje u sopstveni politički kapacitet.
Pisma strancima imaju jednu zajedničku osobinu: ona nikada ne menjaju vlast, ali redovno služe kao alibi. Alibi za neuspeh na izborima, za nedostatak jasnog programa, za izostanak jedinstva i za nesposobnost da se pridobije većinska podrška građana. U tom smislu, obraćanje Pelegriniju nije diplomatski gest, već simptom, pokazatelj da se politika vodi sa pozicije slabosti.
Posebno je problematično to što se Srbija u tim pismima često predstavlja kao zemlja nesposobna da sama reguliše svoje demokratske procese. Ta slika možda odgovara autorima pisama, ali dugoročno šteti državi i njenim građanima, jer implicira da su izbori, institucije i javna volja manje relevantni od tuđeg mišljenja.
Istorija srpske politike pokazuje da se vlast nikada nije menjala pismima upućenim inostranstvu. Menjala se onda kada je postojala jasna alternativa, uverljiva vizija i podrška većine. Sve ostalo ostaje u domenu simbolike, glasne, ali politički sterilne.
Zato pismo Pelegriniju ne treba posmatrati kao incident, već kao deo kontinuiteta jedne politike koja je više usmerena ka međunarodnim adresama nego ka sopstvenom narodu. A politika koja zaobilazi građane, koliko god bila glasna u inostranstvu, ostaje tiha i prazna tamo gde je jedino bitno, na izborima.
