Vidovdan, koji se obeležava 28. juna, jedan je od najznačajnijih datuma u srpskoj istoriji, duhovnosti i narodnoj tradiciji. Ovaj praznik nosi duboku simboliku, jer se vezuje kako za istorijske događaje, tako i za brojne narodne običaje i verovanja koja se prenose s kolena na koleno.
Najveći istorijski značaj Vidovdana povezan je sa Kosovskom bitkom iz 1389. godine, kada su se srpske snage predvođene knezom Lazarom suprotstavile osmanskoj vojsci. Zbog toga Srpska pravoslavna crkva na ovaj dan molitveno pominje Svetog velikomučenika kneza Lazara i sve srpske mučenike postradale za veru i otadžbinu. Vidovdan se obeležava dostojanstveno, služe se liturgije i parastosi, a vernici se sećaju stradalih predaka.
Pored svog istorijskog i duhovnog značaja, Vidovdan je bogat i starim narodnim običajima. Veruje se da je to dan kada se „bolje vidi“, odnosno kada čovek može jasnije da sagleda svoju budućnost i donese važne odluke. Upravo zbog toga ovaj praznik prati veliki broj verovanja koja su se očuvala u različitim krajevima Srbije.
Prema narodnom predanju, neudate devojke su uoči Vidovdana stavljale pod jastuk vidovu travu, malo soli i parče hleba, verujući da će u snu videti svog budućeg supruga. Vidova trava se smatrala simbolom zdravlja, dobrog vida i blagostanja, pa je imala važno mesto u narodnim obredima.
Jedan od starih običaja je i umivanje rano ujutru vodom pre izlaska sunca, jer se verovalo da ona na Vidovdan ima posebnu snagu i donosi zdravlje, naročito očima. U nekim krajevima ljudi su iznosili odeću i tkanine na sunce kako bi se „provetrile“ i donele sreću ukućanima tokom godine.
Takođe, postoji verovanje da je važno šta će čovek prvo ugledati na Vidovdan, jer će upravo u tome imati najviše uspeha u narednom periodu. Zbog toga su ljudi nastojali da dan započnu mirno, sa dobrim mislima i molitvom. U pojedinim krajevima obilaze se groblja i odaje pošta precima, dok se praznik obeležava bez veselja, igre i glasne muzike, u duhu poštovanja i sećanja.
Iako su se mnogi običaji vremenom promenili, Vidovdan je ostao simbol istorijskog pamćenja, duhovne snage i narodne tradicije. On i danas okuplja vernike u hramovima, podseća na značaj očuvanja nacionalnog identiteta i neguje običaje koji predstavljaju važan deo kulturnog nasleđa srpskog naroda.
