Centar za društvenu stabilnost se ne oglašava povodom svakog političkog stava, niti ulazi u polemike sa pojedinačnim inicijativama. Međutim, kada se pod formom „građanskog apela“ direktno osporavaju i podrivaju ključni pravci državne politike i strateške odluke Srbije, dužnost nam je da na to jasno i nedvosmisleno odgovorimo.
Suština demokratije jeste u tome da se građanima ponude konkretne politike, jasni programi i odgovornost za njihovo sprovođenje. ProGlas ne nudi ništa od toga, dok istovremeno nastoji da se predstavi kao moralni arbitar društva.
Ali u demokratskom poretku ne postoje samoproglašeni autoriteti. Postoji isključivo volja građana izražena na izborima. U svojoj poslednjoj propagandnoj objavi, ProGlas pokušava da utiče na percepciju građana o napretku zemlje u kojoj žive, suprotstavljajući obećanja vlasti i navodnu realnost.
Ono što ProGlas naziva „realnošću“ nije ništa drugo do pažljivo konstruisan narativ, zasnovan na selektivnom tumačenju i plasiranju poluinformacija, kao i svesnom ignorisanju rezultata koji su merljivi i vidljivi.
Umesto celovite slike, građanima se nudi iskrivljena predstava stanja u društvu, u kojoj se napredak minimizira, a izazovi i određeni nedostaci predstavljaju kao opšte stanje. Takva vrsta interpretacije realnosti ima za cilj da se stvori utisak nezadovoljstva tamo gde ga većina građana ne prepoznaje u sopstvenom svakodnevnom životu.
Zato je važno da se napravi jasna razlika između ,,realnosti ProGlasa“ i stvarnosti. Plate i penzije u Srbiji danas jesu veće nego ikada ranije. To nije politički narativ, već realnost koju građani svakodnevno osećaju. Inflacija raste, kao i u čitavoj Evropi i svetu, stvarajući pritisak na sve građane, ali je činjenica da realan rast primanja taj pritisak savladava.
Realnost je da se u Srbiji danas živi bolje, sa više mogućnosti za zaposlenje, većom ekonomskom sigurnošću i višim životnim standardom. Tu realnost dobro poznaje i lažna elita okupljena oko ProGlasa, koja se upravo u takvom ambijentu obogatila i izgradila svoje pozicije. Zato je u najmanju ruku neukusno da o životnom standardu govore oni koji raspolažu milionskim prihodima, pokušavajući da ubede građane Srbije da žive gore nego ikad.
Kada je reč o javnom dugu, dovoljno je pogledati jedini relevantan pokazatelj: njegov udeo u bruto domaćem proizvodu. Po tom kriterijumu, Srbija je stabilnija i odgovornija od velikog broja evropskih zemalja. Ali razumemo da je to teško objasniti družini u kojoj se za autoritete proglašava nekolicina glumaca i estradnih ličnosti, kojima su očigledno strani i najosnovniji ekonomski pokazatelji, a kamoli ozbiljna analiza makroekonomskih parametara koji se primenjuju na međunarodnom nivou.
Srbija nije u sukobu sa obrazovanjem. Problem nastaje onda kada dođe do pokušaja zloupotrebe obrazovnog sistema u političke ciljeve, a te mehanizme smo već potanko objasnili. Realnost je da država nikada više nije usmeravala svoju politiku ka mladima, i to kroz podršku zapošljavanju, stambenim programima i uslovima za ostanak i život u Srbiji.
O navodnoj ugroženosti takozvanih „slobodnih medija“ najbolje govori jednostavna činjenica: da i nakon godina kontinuiranih napada, pritisaka i sistematskog plasiranja neistina usmerenih protiv države i njenog rukovodstva, ti isti mediji i novinari i dalje nesmetano funkcionišu. Ta „ugroženost“ kulminirala je u trenutku kada su pojedini medijski akteri otvoreno izašli iz okvira novinarstva i uzeli direktno učešće u pokušaju sprovođenja obojene revolucije.
O mehanizmima njihovog delovanja, kao i o ulozi pojedinih medijskih struktura u političkim procesima, građani će imati priliku da saznaju više u nastavku serijala „Zlo doba“.
Osporavanje izbornih uslova nije ništa drugo do pokušaj da se delegitimišu izborni rezultati pre nego što se oni i dogode. Takva retorika predstavlja pripremu terena za novi talas političkih pritisaka i pokušaj da se, kroz unapred osmišljen narativ o „neregularnosti“, stvori alibi za osporavanje jasno izražene volje građana.
Srbija je u poslednjoj deceniji napravila najveći infrastrukturni iskorak u svojoj novijoj istoriji, kroz više izgrađenih i rekonstruisanih puteva i pruga i drugih investicija, nego u decenijama pre toga. Te saobraćajnice danas predstavljaju krvotok jedne moderne države, osnovu privrednog rasta, povezivanja regiona i kvalitetnijeg života građana.
Organizovani kriminal više nije faktor koji upravlja državom, već predmet sistemske i odlučne borbe državnih institucija. Borba protiv korupcije nije stvar percepcije, već kontinuiran institucionalni proces koji daje rezultate.
Odgovornost za svaku tragediju i svaki propust biće utvrđena od strane nadležnih institucija, u odgovarajućem sudskom postupku i u skladu sa zakonom, a ne pod pritiskom onih koji bi da presuđuju pre institucija.
Lažna elita ne nudi politiku. Ne nudi program. Ne nudi rešenja. Nudi samo kritiku, propagandne narative i pokušaj da se bez odgovornosti dođe do vlasti.
Oni ne vide ovu realnost jer ne žele da je vide. Oni su ljudi koji su sebe postavili iznad naroda. Ali građani Srbije znaju razliku. Razliku između onih koji govore i onih koji rade.
I zato je jedina realnost da će pobediti Srbija!
